Pismo 3

Moja mala devojčice,

nisam ti pisao juče i ne mogu ti predočiti kako sam se osećao zbog toga. Nekako kao da mi je nešto nedostajalo. Pomalo prazno i bez onog pravog osećaja. Zato sam rešio da ovaj dan nikako ne preskočim. Jednostavno ne mogu. Dva dana je isuviše dug period za moje srce. Nakupi se u meni svega i svačega šta želim da ti kažem da imam utisak kao da ću eksplodirati. Neverovatno je kako ova ljubav utiče na mene, moje emocije pa i čitav moj život. Ne znam šta bih radio da nije nje. Moj svet tada definitivno ne bi bio isti. Ostao bi uskraćen za mnogo toga lepog, nežnog, ma jednom rečju božanstvenog. Ostao bi uskraćen za onaj pogled tako prozračan i sjajan, za onaj osmeh koji se javi i bez nekog velikog razloga, za onaj san koji probudi srce i podesi ga da kuca onako kako ništa drugo ne bi ni moglo. Ne, ne bih mogao da podnesem da to izgubim. Definitivno ne sada kada sam osetio i video kako to izgleda. A tako bi bilo i sa drugima iako mi oni ne bi sada verovali. Verovatno bi većina njih mislila da lažem, da preterujem, da nisam objektivan jer sam zaljubljen. A koliko čovek može da pogreši u nečemu kada je zaljubljen? Po meni teško da je to uopšte moguće. Prava ljubav ti to ne dozvoljava ioako se prividno čini da je tako. Kao i suviše si zaštitnički nastrojen, ne ponašaš se isto kao i pre, radiš neke stvari koje ranije nisi... Pa šta je tu loše? Kada jednom osetiš to što se ne ukazuje tako često naravno da ćeš zeleti da ga sačuvaš i zaštitiš od svega što ga kvari i degradira, a tvoje ponašanje i ne treba da bude isto jer ni tvoj život više ne može da bude isti. Znam da se sad i ti slažeš sa mnom. Zašto i ne bi kada osećamo isto. To je i najbitnija stvar u celoj priči. Ponekad čak pomisliš i da je to najvažnija stvar u celom životu. Jednostvano mnoge stvari samo prolaze kroz život mimo naše volje, ali ljubav... Ljubav ostaje i onda kad mi to ne želimo. Ljubav je ta koja je za ceo život, hteli oni to da priznaju ili ne. Srce ne zaboravlja tako lako, ustvari srce uopšte i ne zaboravlja. Mnogi kažu da ljubav ne umire ni posle smrt. Predpostavljam da je i to donekle tačno. Na svu sreću to još uvek nećemo proveriti. Neka to ostane samo na priči, jer mi imamo još što god da izgradimo na ovom svetu. Možda se čini da smo uradili dosta, ali zašto bi se uopšte na tome zaustavili? Ne, ne, nećemo se zaustaviti! Nećemo glasno ni izgovoriti tu reč. Ma nećemo nikad izgovoriti nijednu reč koja na trenutak ukloni sve ono što osećamo dugi niz godina. Toliko dug da imamo utisak da je počelo i pre nego što smo na to pomislili.

Always and forever

Littlesoul