Pismo 2

Draga moja mala devojčice,

večeras sam ponovo nadahnut da ti se obratim sa najviše emocija nekim posebnim i tako pažljivo probranim rečima. Utonuo sam u mrak, svuda oko mene je tišina, osećam samo svoje disanje i otkucaje srca koji ponekad ubrzavaju pa se onda smire i sve tako u krug. Ne znam kako, ali kada tebi pišem kao da lebdim. Onako, telo je lagano, skoro neprimetno u tom svom materijalizmu, a ipak unutra kao da se nešto nakuplja. Raste u meni emocija, neka lepota koja se graniči sa nestvarnim, tako prelep osećaj...
Pišem ti, a kao da ti govorim na glas. Zamišljam da si tu pored mene, da možeš da upiješ svaku moju izgovorenu reč tim svojim veliki i sjajni očima boje kestena. I kao da želiš da odgovoriš, ali nešto ti ne da. Znam ja, to ti samo tražiš što više prostora za ono što najviše voliš da slušaš. Tražiš vremena za moje reči i svoje uzdahe. Boriš se da ne odreaguješ da bi što duže ostali u oblacima, onako ukopani u mestu sa pogledima usidrenim duboko u raskošu duše.
Neka, to prija. Svaki trenutak proveden sa tobom prija toliko da nikada i ne prestaje. Možda je ovako na prvi pogled to i netačno, ali niko nije rekao da će biti tačno ako drugi to tako vide. Jednostavno ne vide sve osobe isto kao i mi. Ja ih i ne krvim za to. Neko od njih ne želi, a neko i nije sposoban za takvo putovanje. Zbog toga i ne mogu da ih krivim, ali moram da priznam da mi ih je ponekad žao. Ali ne zbog toga što mislim da mi imamo nešto lepše, već zbog toga što želim da osete ono što nisu nikada u životu i dožive takve trenutke koji se možda samo jednom mogu doživeti. Želim da im prenesem delić naše ljubavi kako bi sami bolje razumeli i uvideli šta propuštaju. Želim da im pokažem da poljubac znači više od dodira kože, da je puko sanjaranje mnogo lepše kad si budan, da je pogled usmeren ka ljubavi mnogo više od prostog opažanja i da o ljubavi ne odlučujemo ni mi, a ni neki drugi, vec nešto treće što osećaš konstanto dok za korakom tražiš duple otiske.

Always and forever

Littlesoul

Pismo 1

Draga moja mala devojčice,

sa povodom sedoh da sastavim ovo pismo, ali sam odmah na početku shvatio da to baš i neće biti moguće. Još sa prvim rečima srce je preuzelo potpunu kontrolu nad ovim i samo diktira u pero, a ja tek mehanički prevlačim rukom preko redova kao da sam, sačuvaj me boze, oduzet. Oduzet ili, bolje rečeno, obuzet emocijama koje konstantno naviru iz dubine sve u zelji da nađu svoje mesto na parčetu papira. A emocija je previše da bi stale na tako malu površinu. Čak i najveći papir na svetu ne bi bio dovoljan da primi i prenese sve što osećam u ovom trenutku i sve ono što želim da ti kažem. A to što želim da ti kažem rekao sam već nebrojano puta i neverovatno je kako mi nikada nije dosta i uvek bi iznova i iznova da prolazim kroz taj trenutak blaženstva, kada utonem u reci vođem necčim što malo ko može da dočara na pravi način. I meni kad kad nedostaju reči pa samo ćutim i gledam u jednu tacku misleći o našim delima, o delima ljubavi, o tvojoj lepoti i bezgraničnoj dobroti, o svemu onom sto nas spaja i daje nam život. Takav život kakav ne dobismo nikad, ponovno rađanje, otkrovljenje...

A šta je taj dan nego ponovno rađanje? I da li samo rađanja ima u tom 3. februaru ili i umiranja? Ima bogami i umiranja. Sa njim umiru svi već davno zaboravljeni strahovi i stradanja, svi nemili događali i loša raspoloženja, sve ono sto ubija osmeh i srecu i tera na gordost, tugu i lagano propadanje. Jer kad nestane sve ono loše ostaje čist i otvoren put koji vodi ka ponovnom uzdignuću svega onog što je bitno i svega onoga što pamtimo i smatrano vredim. Ostaje put popločan vedrinom i nevinošću srca i duse koji jedva čeka da zajedno zakoračimo i svojim otiscima ispišemo po njim još jednu godinu ljubavi i strasti, još jednu godinu zajedničkog postojanja i nastojanja da našu povezanost očuvamo zauvek i za sva vremena. Ostaje jednostavnost u vremenu i prostoru, neka lepa stvar koju nismo uradili, neka nežnost koju nismo izgovorili, neka strast koju nismo doživeli ili možda samo osećaj da iste stvari gode onoliko koliko su godile kada su se zbivale po prvi put. A taj prvi put i nije bio tako davno. Deluje kao da jeste, a ustvari prošle su samo tri godine. Tacno tri godine od onog dana kada si sa čokoladom došla kao jedini gost na mom rođendanu. Jedini gost, ali najvažniji i najpotrebniji. Tvoju neophodnost možda tada nisam dobro video, ali sada mi je i više nego jasno da ovaj ukus koji osećam u ustima svagog 3. februara je ustvari ukus čokolade i tvog nežnog poljupca. Od tad pa do danas svaki je isti kao onaj  prvi i svaki doživim sa istim ushićenjem uveren da to nikada neće ni prestati.

Allways and forever

  Littlesoul