Pismo 1

Draga moja mala devojčice,

sa povodom sedoh da sastavim ovo pismo, ali sam odmah na početku shvatio da to baš i neće biti moguće. Još sa prvim rečima srce je preuzelo potpunu kontrolu nad ovim i samo diktira u pero, a ja tek mehanički prevlačim rukom preko redova kao da sam, sačuvaj me boze, oduzet. Oduzet ili, bolje rečeno, obuzet emocijama koje konstantno naviru iz dubine sve u zelji da nađu svoje mesto na parčetu papira. A emocija je previše da bi stale na tako malu površinu. Čak i najveći papir na svetu ne bi bio dovoljan da primi i prenese sve što osećam u ovom trenutku i sve ono što želim da ti kažem. A to što želim da ti kažem rekao sam već nebrojano puta i neverovatno je kako mi nikada nije dosta i uvek bi iznova i iznova da prolazim kroz taj trenutak blaženstva, kada utonem u reci vođem necčim što malo ko može da dočara na pravi način. I meni kad kad nedostaju reči pa samo ćutim i gledam u jednu tacku misleći o našim delima, o delima ljubavi, o tvojoj lepoti i bezgraničnoj dobroti, o svemu onom sto nas spaja i daje nam život. Takav život kakav ne dobismo nikad, ponovno rađanje, otkrovljenje...

A šta je taj dan nego ponovno rađanje? I da li samo rađanja ima u tom 3. februaru ili i umiranja? Ima bogami i umiranja. Sa njim umiru svi već davno zaboravljeni strahovi i stradanja, svi nemili događali i loša raspoloženja, sve ono sto ubija osmeh i srecu i tera na gordost, tugu i lagano propadanje. Jer kad nestane sve ono loše ostaje čist i otvoren put koji vodi ka ponovnom uzdignuću svega onog što je bitno i svega onoga što pamtimo i smatrano vredim. Ostaje put popločan vedrinom i nevinošću srca i duse koji jedva čeka da zajedno zakoračimo i svojim otiscima ispišemo po njim još jednu godinu ljubavi i strasti, još jednu godinu zajedničkog postojanja i nastojanja da našu povezanost očuvamo zauvek i za sva vremena. Ostaje jednostavnost u vremenu i prostoru, neka lepa stvar koju nismo uradili, neka nežnost koju nismo izgovorili, neka strast koju nismo doživeli ili možda samo osećaj da iste stvari gode onoliko koliko su godile kada su se zbivale po prvi put. A taj prvi put i nije bio tako davno. Deluje kao da jeste, a ustvari prošle su samo tri godine. Tacno tri godine od onog dana kada si sa čokoladom došla kao jedini gost na mom rođendanu. Jedini gost, ali najvažniji i najpotrebniji. Tvoju neophodnost možda tada nisam dobro video, ali sada mi je i više nego jasno da ovaj ukus koji osećam u ustima svagog 3. februara je ustvari ukus čokolade i tvog nežnog poljupca. Od tad pa do danas svaki je isti kao onaj  prvi i svaki doživim sa istim ushićenjem uveren da to nikada neće ni prestati.

Allways and forever

  Littlesoul