Pismo 4

Draga moja mala devojčice,

konačno je ponovo došao taj dan. Naš dan, onaj koji uvek isčekujemo sa velikim uzbuđenjem. Iako se danas dešava po 37 put, isti je kao i kad se prvog puta zbio. Naprosto ne može da se promeni, čak i kad bi,  nekim čudom, to poželeli.
Danas, ležeći u našem krevetu, zamišljam jedan kišan dan, ali ne neki veliki pljusak već da kiša onako lagano pada kao da se proliva sa neba. Ulice na sve strane prazne, nigde nikog nema. Ja i ti stojimo sami zagledani jedan u drugog. Nepomičnih pogleda smešimo se i dodirujemo rukama ne bi li sklonili neku kap kiše koja je pala tako da remeti mir. Tražimo još veću tišinu nego što već postoji. Jednostavno želimo da se izolujemo od čitavog spoljašnjeg sveta. Ne želimo da iko uznemiri naš savršeni trenutak sreće i spokojstva za koji se potajno nadamo da će potrajati što duže. Gledamo se tako kao da nešto tražimo, a svesni smo toga koliko smo veliku stvar već pronašli. I tako s vremena na vreme pojavi se po koji osmeh, neka lepa i topla reč, malo nežnosti tek da prekrijemo hladnoću koja provejava pored nas. Savršenstvo u režiji tvog i  mog srca. Onako kako nismo mogli ni da pomislimo, ni da isplaniramo. Tako, desilo se samo od sebe, totalno spontano. Ali mi smo na to navikli. Kod nas se najlepše stvari dešavaju iznenada i bez najave i nekog velikog plana. Baš kao što je slučaj i sa našom srećom. Jer ko zna kako bi ovo izgledalo da nije imalo toliku dozu spontanosti i neočekivanosti. Sa ove tačke gledišta nas to i ne zanima. Mi smo jednostavo zadovoljni onim što imamo kao i naćinom kako je do toga došlo. Znam, ti ćeš sad pomisliti i da ni za šta na svetu ne bi to menjali, a kakav bi ja to dečko bio kad to ne bih znao? Verovatno kao i svaki drugi koji je tek u fazi da misli da je zaljubljen. A sad ide ono tvoje da ja nisam kao i svaki drugi i da sam za tebe nešto posebno. Sve znam, poznajem te kako dišeš. Mada ja sam to oduvek i želeo. Ne da budem poseban čitavom svetu, već samo jednom osobi za koju mogu da kažem, čista srca i duše i sa onim istim žarom kao i prvi put, da je volim. Jer šta će ti život ako imaš ljubav, a svi te smatraju posebnim ili ako te jedna osoba smatra posebnim iako ljubav ne postoji. Meni svakako ne traba, a znam da ne treba i tebi.

Always and  forever

Littlesoul

Pismo 3

Moja mala devojčice,

nisam ti pisao juče i ne mogu ti predočiti kako sam se osećao zbog toga. Nekako kao da mi je nešto nedostajalo. Pomalo prazno i bez onog pravog osećaja. Zato sam rešio da ovaj dan nikako ne preskočim. Jednostavno ne mogu. Dva dana je isuviše dug period za moje srce. Nakupi se u meni svega i svačega šta želim da ti kažem da imam utisak kao da ću eksplodirati. Neverovatno je kako ova ljubav utiče na mene, moje emocije pa i čitav moj život. Ne znam šta bih radio da nije nje. Moj svet tada definitivno ne bi bio isti. Ostao bi uskraćen za mnogo toga lepog, nežnog, ma jednom rečju božanstvenog. Ostao bi uskraćen za onaj pogled tako prozračan i sjajan, za onaj osmeh koji se javi i bez nekog velikog razloga, za onaj san koji probudi srce i podesi ga da kuca onako kako ništa drugo ne bi ni moglo. Ne, ne bih mogao da podnesem da to izgubim. Definitivno ne sada kada sam osetio i video kako to izgleda. A tako bi bilo i sa drugima iako mi oni ne bi sada verovali. Verovatno bi većina njih mislila da lažem, da preterujem, da nisam objektivan jer sam zaljubljen. A koliko čovek može da pogreši u nečemu kada je zaljubljen? Po meni teško da je to uopšte moguće. Prava ljubav ti to ne dozvoljava ioako se prividno čini da je tako. Kao i suviše si zaštitnički nastrojen, ne ponašaš se isto kao i pre, radiš neke stvari koje ranije nisi... Pa šta je tu loše? Kada jednom osetiš to što se ne ukazuje tako često naravno da ćeš zeleti da ga sačuvaš i zaštitiš od svega što ga kvari i degradira, a tvoje ponašanje i ne treba da bude isto jer ni tvoj život više ne može da bude isti. Znam da se sad i ti slažeš sa mnom. Zašto i ne bi kada osećamo isto. To je i najbitnija stvar u celoj priči. Ponekad čak pomisliš i da je to najvažnija stvar u celom životu. Jednostvano mnoge stvari samo prolaze kroz život mimo naše volje, ali ljubav... Ljubav ostaje i onda kad mi to ne želimo. Ljubav je ta koja je za ceo život, hteli oni to da priznaju ili ne. Srce ne zaboravlja tako lako, ustvari srce uopšte i ne zaboravlja. Mnogi kažu da ljubav ne umire ni posle smrt. Predpostavljam da je i to donekle tačno. Na svu sreću to još uvek nećemo proveriti. Neka to ostane samo na priči, jer mi imamo još što god da izgradimo na ovom svetu. Možda se čini da smo uradili dosta, ali zašto bi se uopšte na tome zaustavili? Ne, ne, nećemo se zaustaviti! Nećemo glasno ni izgovoriti tu reč. Ma nećemo nikad izgovoriti nijednu reč koja na trenutak ukloni sve ono što osećamo dugi niz godina. Toliko dug da imamo utisak da je počelo i pre nego što smo na to pomislili.

Always and forever

Littlesoul

Pismo 2

Draga moja mala devojčice,

večeras sam ponovo nadahnut da ti se obratim sa najviše emocija nekim posebnim i tako pažljivo probranim rečima. Utonuo sam u mrak, svuda oko mene je tišina, osećam samo svoje disanje i otkucaje srca koji ponekad ubrzavaju pa se onda smire i sve tako u krug. Ne znam kako, ali kada tebi pišem kao da lebdim. Onako, telo je lagano, skoro neprimetno u tom svom materijalizmu, a ipak unutra kao da se nešto nakuplja. Raste u meni emocija, neka lepota koja se graniči sa nestvarnim, tako prelep osećaj...
Pišem ti, a kao da ti govorim na glas. Zamišljam da si tu pored mene, da možeš da upiješ svaku moju izgovorenu reč tim svojim veliki i sjajni očima boje kestena. I kao da želiš da odgovoriš, ali nešto ti ne da. Znam ja, to ti samo tražiš što više prostora za ono što najviše voliš da slušaš. Tražiš vremena za moje reči i svoje uzdahe. Boriš se da ne odreaguješ da bi što duže ostali u oblacima, onako ukopani u mestu sa pogledima usidrenim duboko u raskošu duše.
Neka, to prija. Svaki trenutak proveden sa tobom prija toliko da nikada i ne prestaje. Možda je ovako na prvi pogled to i netačno, ali niko nije rekao da će biti tačno ako drugi to tako vide. Jednostavno ne vide sve osobe isto kao i mi. Ja ih i ne krvim za to. Neko od njih ne želi, a neko i nije sposoban za takvo putovanje. Zbog toga i ne mogu da ih krivim, ali moram da priznam da mi ih je ponekad žao. Ali ne zbog toga što mislim da mi imamo nešto lepše, već zbog toga što želim da osete ono što nisu nikada u životu i dožive takve trenutke koji se možda samo jednom mogu doživeti. Želim da im prenesem delić naše ljubavi kako bi sami bolje razumeli i uvideli šta propuštaju. Želim da im pokažem da poljubac znači više od dodira kože, da je puko sanjaranje mnogo lepše kad si budan, da je pogled usmeren ka ljubavi mnogo više od prostog opažanja i da o ljubavi ne odlučujemo ni mi, a ni neki drugi, vec nešto treće što osećaš konstanto dok za korakom tražiš duple otiske.

Always and forever

Littlesoul

Pismo 1

Draga moja mala devojčice,

sa povodom sedoh da sastavim ovo pismo, ali sam odmah na početku shvatio da to baš i neće biti moguće. Još sa prvim rečima srce je preuzelo potpunu kontrolu nad ovim i samo diktira u pero, a ja tek mehanički prevlačim rukom preko redova kao da sam, sačuvaj me boze, oduzet. Oduzet ili, bolje rečeno, obuzet emocijama koje konstantno naviru iz dubine sve u zelji da nađu svoje mesto na parčetu papira. A emocija je previše da bi stale na tako malu površinu. Čak i najveći papir na svetu ne bi bio dovoljan da primi i prenese sve što osećam u ovom trenutku i sve ono što želim da ti kažem. A to što želim da ti kažem rekao sam već nebrojano puta i neverovatno je kako mi nikada nije dosta i uvek bi iznova i iznova da prolazim kroz taj trenutak blaženstva, kada utonem u reci vođem necčim što malo ko može da dočara na pravi način. I meni kad kad nedostaju reči pa samo ćutim i gledam u jednu tacku misleći o našim delima, o delima ljubavi, o tvojoj lepoti i bezgraničnoj dobroti, o svemu onom sto nas spaja i daje nam život. Takav život kakav ne dobismo nikad, ponovno rađanje, otkrovljenje...

A šta je taj dan nego ponovno rađanje? I da li samo rađanja ima u tom 3. februaru ili i umiranja? Ima bogami i umiranja. Sa njim umiru svi već davno zaboravljeni strahovi i stradanja, svi nemili događali i loša raspoloženja, sve ono sto ubija osmeh i srecu i tera na gordost, tugu i lagano propadanje. Jer kad nestane sve ono loše ostaje čist i otvoren put koji vodi ka ponovnom uzdignuću svega onog što je bitno i svega onoga što pamtimo i smatrano vredim. Ostaje put popločan vedrinom i nevinošću srca i duse koji jedva čeka da zajedno zakoračimo i svojim otiscima ispišemo po njim još jednu godinu ljubavi i strasti, još jednu godinu zajedničkog postojanja i nastojanja da našu povezanost očuvamo zauvek i za sva vremena. Ostaje jednostavnost u vremenu i prostoru, neka lepa stvar koju nismo uradili, neka nežnost koju nismo izgovorili, neka strast koju nismo doživeli ili možda samo osećaj da iste stvari gode onoliko koliko su godile kada su se zbivale po prvi put. A taj prvi put i nije bio tako davno. Deluje kao da jeste, a ustvari prošle su samo tri godine. Tacno tri godine od onog dana kada si sa čokoladom došla kao jedini gost na mom rođendanu. Jedini gost, ali najvažniji i najpotrebniji. Tvoju neophodnost možda tada nisam dobro video, ali sada mi je i više nego jasno da ovaj ukus koji osećam u ustima svagog 3. februara je ustvari ukus čokolade i tvog nežnog poljupca. Od tad pa do danas svaki je isti kao onaj  prvi i svaki doživim sa istim ushićenjem uveren da to nikada neće ni prestati.

Allways and forever

  Littlesoul